Аустро-угарска је пуних четрдесет година владала Босном и Херцеговином што је несумњиво оставило дубок траг и донијело крупне промјене у свим областима живота Срба, а прије свега на пољу развоја и јачања националне свијести. Окупаторска власт цјелокупну своју политику усмјеравала је онако како је одговарало циљевима њене окупације.
Аустро-угарска власт затекла је у Босни и Херцеговини велику економску и културну и просвјетну заосталост. Од укупног броја становништва већина је била сеоско са само 3 посто писмености. Кад су Срби у питању, како у Зворнику тако и у читавој Босни и Херцеговини, највеће промјене примјетне су у сфери економије и духовности, тј. развоју и јачању националне свијести. Слободним бављењем трговином и занатством у граду као и укидањем кметских односа на селу, допринијело се свеукупном побољшању статуса Срба. Трговина, занатство и земљорадња биле су главне привредне дјелатности Зворника и околине. Успостављање трговачких веза са многим градовима монархије имало је за последицу појаву богатих трговачких породица у Зворнику и то прије свих Јовичића, Николића, Поповића, Благојевића, Лазаревића, Ристића, Видаковића, Ковачевића и других. Напредак је остварен и на пољу развоја просвјете кроз отварање школа у Зворнику, Козлуку, Скочићу, Брањеву и Дрињачи, а јачању духовности код Срба доприноси и освећење козлучке и дрињачке цркве.
На граници са Србијом, Зворник још више добија на значају јачања националне свијести, кроз проток људи, идеја и прије свега књига, како свјетовних, тако и духовних. Почетком овог вијека оснивају се и одбори Српског културног и просвјетног друштва „Просвјета“ и „Српског Соколског друштва“, који само употпуњују слику духовности код Срба Зворника. У Зворнику и околини кроз своје повјеренике одане идеји ослобођења свих Срба, дјелује и „Народна одбрана“, за коју се може рећи да од бројних одбора по тадашњој Босни и Херцеговини је најјачи био онај у Зворнику. Први међу ухапшеним био је старјешина српског сокола Ристо Благојевић. Он је ухапшен непосредно послије вијести о атентату у Сарајеву и то на свечаном наступу сокола код основне школе, а пуштен је тек 1915. године. Догађај који се догодио у Сарајеву покренуо је човјечанство у нови амбис. Атентат је послужио као повод да се Србима објави рат до истребљена. У почетку монархија је настојала да у јужној покрајини Србе прво изолује и против њих пропагандом усмјери домаћу неосвјешћену масу католика и муслимана, а потом да се злогласним судским процесима српске организације прогласе издајничким, збришу и униште људи који су у њима. Оптужба против организација и људи врло је општа и своди се на понављање старих фраза о „великосрпској пропаганди“. Довољно је било да је неко ишао у Београд, био одликован, држао какав говор и слично па да буде окривљен и осуђен. У том духу Босанска влада издаје злогласну наредбу од 7. октобра 1914. године по којој се искључују из поданишта и конфискује имање онима који се без дозволе Босанске владе налазе у иностранству само ако су под сумњом да раде против монархије. Породице тих људи који падну под горњу осуду протјерују се преко границе без игдје ичега. Таква казна стигла је и Анту Ерића-Николића, сина Перкана из Челопека старог 34 године, неожењеног, који је почетком рата побјегао у Србију и ратовао у редовима српске војске. Оваквим казнама подвођени су прије свега људи из пограничног краја према Србији и Црној Гори. Срби чиновници отпуштају се редом са посла и систематски, а без икаквог специјалног повода. Отпуштају се професори, наставници и учитељи из школа. Забрањује се ћирилица. Тако је било и са зворничким Србима. Наступају четворогодишње патње и Срба Зворника, одводе их у логоре, вјешају, убијају, мобилишу у војску, отимају имовину… Просто речено, било је довољно само да сте Србин, и да вам војни суд суди, а као разлог наводе само једну од општих фраза као: „ради издаје“ , „ради шпијунаже“ , „ради помагања непријатеља“ итд. Осуда је често била смрт, стрељањем или вјешањем или тешка тамница.
Више је него индикативан примјер не само личног него и породичног страдања проте Петра Лазаревића који је одведен и објешен у Тузли, августа 1914. год. Страдали су и његови синови током рата: Велимир, трговац-умро у Пешти, Чедо, Милан и Лазар умрли су у војсци, а сестра им Зорка у 25-ој умире код куће. Мајка Јока остала је са Јовом, нејаким Николом и кћерком Ружом. Слична је судбина и зворничког газде трговца Симе Лазаревића који је ухапшен у Тузли и пјешке доведен у Зворник, гдје су га убили зворнички шуцкори бацивши га са прозора једне од кућа Јовичића. Његова богата магаза данима је пљачкана. Његов син Ђорђо, доктор правних наука и најобразованији Зворничанин тог времена, народни посланик у Босанском сабору као члан “Кочићеве групе“ или “Група око Отаџбине“, био је ухапшен у Автовцу љета 1914. године и доведен у Зворник 1915. године и проглашен побјеглим када је Дрина била од „бријега до бријега“. Данас се ни једном не зна за гроб. Да иронија буде још већа Ђорђо је доживио и други пут убијење када су му усташе априла 1941. демолирале бисту испред тузланске гимназије. И Симина преостала четири сина прошла су кроз Арад: Драго, разболио се у логору, дошао кући и умро, Перо је са братом Војином био на Солунском фронту и преживјели су рат, Јован је умро у болници у Београду 1918. године. Животом је платио и дрњачки свештеник Тимотије Поповић који је љета 1914. објешен у Каракају, на мјесту гдје се данас налази бензинска пумпа, само зато што је групи аустријских војника која је бјежала после пораза од српске војске, указао гдје се налази бољи извор пијаће воде.
На бањалучком велеиздајничком процесу 1916. године било је оптужено 156 Срба из Босне и Херцеговине од којих је 21 било из Зворника и околине, што Зворничана и оних који су били са службом у Зворнику. Пресудом од 22. априла уочи Васкрса 1916. године били су оптужени: Ђорђо Дакић, општински биљежник у Зворнику, Мирко Томовић, учитељ у Козлуку и Милан Петковић, свештеник из Зелиња, на смрт; на 20 година тешке тамнице Арсен Крстић, порезник, на 16 година тешке тамнице Данило Аћимовић, тежак из Тршића, на 15 година тешке тамнице Недељко Зарић, трговачки помоћник код газде Стевана Николића у Зворнику и Љубо Ковачевић, гостионичар из Зворника, на 14 година тешке тамнице Матија Миладиновић из Зелиња, на 12 година тешке тамнице Ристо Стефановић, берберин из Зворника и Милан Јовановић, учитељ у Скочићу, на 10 година тешке тамнице Драгутин Дакић, апотекар, на 8 година тешке тамнице Душан Лукић из Зворника, Ђокан Ђорђић из Цапарди, Стево Томковић, учитељ у Брањеву и Јован Калдесић из Дрињаче, на 6 година тешке тамнице Јован Лукић из Зворника и на 5 година тешке тамнице Јаков Млађеновић-Милојчић из Костијерева. Ослобођена су оптужбе 53 окривљеника међу којима је била Драгица Видаковић, супруга Ђорђа Видаковића и ћерка Стевана Николића, Стојан Савић из Зворника и Продан Петковић из Зелиња.
У још једном судском процесу овог пута у Бихаћу пресудом од 5. октобра 1915. године Драго Станишић, син учитеља Данила из Козлука и потоњи срески ветеринар, био је као гимназијалац осуђен на 2,5 година тешке робије иако је имао само 16 година. Још је Зворничана прошло кроз друге затворе: у тузланском затвору били су: прото Драгомир Остојић и Јово Симић, у Сарајеву је био Никола Поповић, у Араду Ранко Ранкић, хотелијер, један од Андрића и Светозар Савић.
Као наставак бањалучког судског процеса у Сарајеву је октобра 1916. године поведен још један судски процес на коме су осуђени: Ранко Ранкић, на 10 година док су Никола Поповић, Коста Јовичић, Васо Ристић и прота Светозар Савић.
Ипак зворнички Срби дочекали су слободу 28. октобра 1918. године, када је Богдан Јевтовић, предводећи српску ослободилачку коњицу ушао у Зворник.
Зоран Ивановић, дипл.историчар